Neznam šta su mi tada stavljali u hranu. Valjda neke snovi, koje onemogučavaju zaborav na drugare ;). Nekad nam bilo teško a valjda je bilo i onih ljepših dana. Družili se, zajebavali, jeli, pili, možda i plakali, ponekad valjda i posvađali... Proživljeli smo puno toga zajedno...
Od kad sam se vratio kući, puno sam se puta pitao za vas. Nikako da vas zaboravim. Pa sam pre nekoliko godina počeo malo da tragam naokolo, sa željom da nađem nekog od vas. Prošle je godine ipak krenulo na bolje. A ovaj zadnji mjesec još bolje. Javijo mi se jedan gene (javit če se sam) a pre neki dan i Ćata, koji se sjetio i otvorio taj blog. Nadam se, ustvari siguran sam, da če nas biti više i više...
Ćata več odvaja neki % od naše vojničke plate za naš tulum u budučnosti ;)
Iztok
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment